МК
Православни подсетник

Свето писмо Стари завет
Књига о Рути

Поглавље 1.

1. А у оно вријеме кад суђаху судије би глад у земљи; и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи Моавској са женом својом и са два сина своја. 2. А име тому човјеку бјеше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његовијех Малон и Хелеон; и бијаху Ефраћани, из Витлејема Јудина; и дођоше у земљу Моавску и настанише се онде. 3. Потом умрије Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја. 4. Они се оженише Моавкама; Једној бјеше име Орфа а другој Рута; и онде стајаху до десет година. 5. Потом умријеше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина својега и без мужа свог. 6. Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље Моавске, јер чу у земљи моавској да је Господ походио народ свој давши им хљеба. 7. И изиде из мјеста где бјеше, и обје снахе њене с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину. 8. Тада рече Нојемина објема снахама својима: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени. 9. Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа својега. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше, 10. И рекоше јој: не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ. 11. А Нојемина им рече: идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви? 12. Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове, 13. Зар ћете их ви чекати док одрасту? Зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме. 14. Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње. 15. А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила к народу свом и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом. 16. Али Рута рече: немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог. 17. Гдје ти умријеш, умријећу и ја, и ондје ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом. 18. А она кад видје да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати. 19. Тако идоше обје док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: је ли то Нојемина? 20. А она им говораше: не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе Свемогући. 21. Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвијели. 22. Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њезина, вративши се из земље Моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.


Поглавље: 2
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024