Свети цар Константин и царица Јелена Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин наџиви своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. ☞ ТРОПАР

Преподобни мученик Пахомије Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.

Преподобна Јелена Дечанска Сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена. Подвизавала се у испосницама дечанским. Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче. Слави се на дан Светих Константина и Јелене – 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање. У манастиру су три монахиње, а након рата, у Будисавцима је киднапован јеромонах Стефан Пурић, о коме се још увек ништа не зна.